(tekst pripada grupaciji -uslov za život -psihičko zdravlje)

Šta znamo o našem mozgu?

Naš mozak razmišlja instiktivno i ne pitajući mnogo naš razum po pitanju njegovog opstanka. Mozak teži da uvek preživi i da ima uvek najviše zaliha hrane ali samo za sebe. Zato često puta stradaju drugi organi ali će mozak stradati zadnji. Mozak je zavisnik od lepih emocija koje izazivaju hormoni kao što su endorfin (hormon sreće). Mozak ne želi promene jer promene su za njega rizik zbog koji može da bude ugrožen. Zato mi teško ponekad menjamo neke stvari u životu jer mozak nije naučio da promene mogu da donesu bolje emocije. Mnogi u životu nisu naučili istinski šta znači i prava ljubav. Mnogi jedu istu hranu ili piju na pimer neko alkohlno piće ili kokakolu a znaju da šteti. Postali smo zavisnici od nekih doživljaja, emocija, mirisa i ukusa hrane, iskustava itd. Mnogi nisu nikada iskusili osećaj prave istinske ljubavi, uspeha ili ogromnog entuzijazma i sličnno. Sve to mi na svesnom nivou želimo da promenimo ali nas spečava naša potsvest ili mozak koji teži sopstvenom opstanku. Mnogo puta smo vodili borbe sa samim sobom što je upravo to. Moramo ga ponekad razuveriti svesno da greši i da se navikne na bolje i na promene. Moramo da pribegnemo lukavstvu da promenimo ukorenjene navike koje nam štete. Moramo razumeti zašto ponekad stojimo u mestu i kada poželimo nešto da promenimo da nam mozak izlije u telo hormone staha. Možamo pobediti samog sebe ako i ovo razumemo. Najveća gladnica našeg organizma je naš mozak! Iako zauzima samo 2% telesne mase našeg organizma on zahteva da se usmeri 20% krvotoka i da potroši 17 % glukoze. Da bi mozak mogao da funkcioniše potrebna je stalna energija koja se dobija iz ATP-a (adenozin 3 fosfata) i GTP-a (guanozin 3 fosfata). Ove supstance su zalihe energije i dok se troše, razlažu se na monofosfatne oblike. Mozak čuva ove rezerve i trudi se da nikada ne ostane bez njih. Pored ovog izvora energije je dokazano da mozak ima, možda značajniji izvor energije, hidroenergija. Ovaj izvor energije najviše liči na dobivenu energiju prelivanjem vode niz branu hidroelektrane. U nedostatku ove vrste energije, mozak troši rezerve, što rezultira subjektivnim osećajem gladi jer mozak ne dobija energiju a pamti strah od smrti zbog gladi. Strah pohranjen u ćelijskom pamćenju. Unošenjem hemije, veštačkih zaslađivača, prljave hrane, elektrosmoga i tehničke vode se remete prirodni procesi u mozgu sa kojima se mozak pogrešno informiše i još dodatno izaziva glad ili postaje zavisan od nekih svari koje štete. Mnogo puta je u toku normalnog života maš mozak bio prevaren a da to nije razumeo.To koriste i drugi svesno ( proizvođači ishrane, lekova i dr.) da nas pređu, tačnije naša čula i mozak. Mozak na svesnom nivou prepoznaje najviše potrebu za hranom i zato najviše ljudi razumeju da je ishrana osnovni uslov za život i ništa više jer se stalno javlja potreba za hranom. Tu nekako najlakše donese odluku o nekoj promeni. Međutim mozak (podsvest) ne prepoznaje ostale uslove za život koji su podjednako važni kao ishrana. To se mora razumeti na svesnom nivou. To su zemljin magnetizam koji već nedostaje 2/3 a to mozak ne registruje, nedostaje strukturirana živa/ magnetna voda, kao i potreba za čistoćom ćelija u mozgu i telu a i ne registruje manji nedostatak kiseonika u krvi jer se prilagođava tako što nas usporava. Zbog svih ovih osnovnih problema koje imamo naš mozak ne registrujući to on nas tera da spavamo, odmaramo, da smo manje produktivni a na kraju da samo više jedemo. Mnogi ne vide problem dok im se ne ukaže problem jer se ovaj problem mora razumeti da bi pomogli sebi i da se suprodstavimo našem mozgu koji nas zbog toga što neke stvari instiktivno nerazume a samo koči.

Pobedimo sebe i naučimo naš mozak da živi bolje.