Kako popravljate jedan od najbitnijih uslova za svoj žovot?
On se zove izvorska živa i čista voda. Mrtva tehnička, neinformisana voda sama svojim nazivom govori o sebi pa bi je trebalo izbegavati i koristiti samo u krajnjoj nuždi za piće. Klasteri vode izgledaju na mikroskopu, videli ste, kao naftna mrlja. Više o Magnetnoj vodi u našoj datoteci. Međutim u praksi mnogi pokušavaju da ožive vodu na razne načine ali ništa nije ni približno isto kao magnetna voda.

I živa izvorska voda postaje mrtva i tehnička nakon stajanja 2-3 dana. Gubi sve informacije prirode i molekuli se ponovo grupišu u velike grupacije gde postaje daleko teža za piće i za metaboličke procese organizma. Jedino hemijski sastav ostaje isti.
Znate li šta dobijate upotrebom žive vode ili šta gubite upotrebom mrtve tehničke vode?
Ovo bi trebalo da se zapitaju mnogi kao i da se zapitaju, šta je problem ili koji je to opravdan i objektivan razlog zbog kojeg ne mogu sebi da priušte jedan pravi magnetni štapić za oživljavanje vode? Zašto je donošenje jedne male i ispravne odluke ponekad tako teška? Mnogi će reći ma šta ima to veze ali oni nisu sagledali drugu stranu medalje do kraja.

Taj jedinstveni osećaj možete imati ako prvo razumete i dozvolite sebi da probate ili promenite nešto kod sebe na bolje. Mi smo se uverili a vi razmislite malo.

U prošlosti je jedna osoba, gde su i mnogi naučnici videli samo materiju i hemijske mehanizme, videla svest i intelegenciju prirode. Kasnije je bilo i drugih kao na primer Masaru Emoto i drugi. Međutim ovde hoću da vam izdvojim osobu koja je manje poznaje ali je veoma interesantno.

To je Viktor Šauberger

(30. jula 1885 — 25. septembra 1958) –

o vodi (jako zanimljivo)

“Mislim da bi bilo daleko bolje da je Njutn prvo razmišljao kako je jabuka uopšte došla gore.”

Voda ima magnetnu komponentu, baš kao i naše misli, i samo dubokim razumevanjem njene prave prirode shvatićemo da je ona, zapravo, sveti životvorni element.

Tamo gde je savremena nauka videla mrtvu materiju i mehanizme, Viktor Šauberger video je inteligenciju prirode i živa bića. Dok su naučnici vodu smatrali hemijskim jedinjenjem, on je na nju gledao kao na živu svest. Do suštine vode nije se moglo doći posmatranjem atoma od kojih se sastoji, njena priroda se otkrivala unutar većih sistema koje je, prema Viktorovom shvatanju, animirala, bivajući nalik krvi organizma koji znamo kao Zemlja. Njegov put je bio put intuitivne spoznaje funkcionisanja celine. S obzirom na to da je Šauberger bio čovek sa sposobnošću da pronikne u duboku magiju prirode kroz proučavanje vode, možda je izraz koji ga najbolje opisuje upravo onaj po kome je i postao slavan: “čarobnjak vode”.
Viktor Šauberger (Schauberger) rođen je u mestu Holcšlag, u Austriji, u porodici sa du gogodišnjom šumarskom tradicijom. Završio je srednju šumarsku školu i uprkos protivljenju svog oca, nije otišao da studira poput svoje braće. Nakon povratka kući iz Prvog svetskog rata, u kom je i ranjen, zaposlio se kao šumar u netaknutoj šumi Gornje Austrije u službi tamošnjeg princa Adolfa fon Šaumburga Lipe (Prinz Adolf zu Schaumburg-Lippe). Kao istinski zaljubljenik u prirodu, provodio je dosta vremena u šumi, razmišljajući i promatrajući sve oko sebe. “Oduvek me privlačila šuma. Mogao sam satima da sedim i da gledam vodu kako teče, a da se ne zasitim i posustanem… Postepeno sam počeo igru s tajnim silama vode, predajući svoju svesnost i prepuštajući vodi da na neko vreme ovlada njome. Malo po malo, ta igra je prerasla u vrlo ozbiljan izazov jer sam shvatio da je moguće odvojiti svoju svesnost od tela i predati je vodi. Kada bi se moja svesnost najzad vratila, najdublje skrivena duša vode često mi
je otkrivala najposebnije stvari,” govorio bi Šauberger. Ovaj neobični šumar je tvrdio da voda u svom toku preslikava i odražava tri vrste kretanja planeta. Prvo, voda se okreće oko svoje ose, identično poput kružnog
kretanja planeta. Potom, voda vijuga dok teče svojim koritom, kao što planeta Zemlja vijuga dok kruži oko Sunca tokom cele godine.
I najzad, sav vodeni tok se uvija i okreće u prostornoj krivoj, odražavajući čitav Sunčev sistem koji sledi svoj put kroz galaksiju. To je razlog zašto voda prepuštena vlastitim mehanizmima nikada ne teče pravolinijski.
Šaubergerova posebna pronic ljivost odvela je tu misao dalje, da je voda najzdravija i najpotentnija kada teče kako želi. Svoje spoznaje doveo je do praktičnih primena. Postao je poznat van granica Austrije nakon što je, kao šumar, osmislio sistem drvenih korita kojima su trupci prenošeni iz planina u dolinu. Njegovi kanali sledili su tok reke, vijugajući, a nisu se kretali ravno, najkraćim putem. Ovaj sistem transporta drveta uneo je pravu mini revoluciju u eksploataciju šuma, što je dovelo do toga da i sam Viktor duboko zažali zbog nemilosrdne primene njegovog izuma. Gravitacija i levitacija Sunce je daleko najveći i najteži objekat u Sunčevom sistemu. Zašto sve planete ne popadaju prema njemu? Zato što se okreću oko njega. Nešto u njihovom okretanju sprečava ih od padanja na Sunce. Bliže nama, i drveće i ljudi rastu uvis, uprkos gravitaciji. Nešto ih osnažuje da se opiru sili teže. Šauberger naziva tu suprotnu silu levitacijom. Kako znamo iz iskustva astronauta, sila teže slabi pri uspinjanju iznad
atmosfere. Kako je Viktor otkrio, levitacijska sila koncentriše se prema unutra, prema vrtlogu u središtu spirale. Moćan primer toga vidljiv je u fenomenu tornada. Kod tornada masa padajućeg vazduha i vode uzrokuje nastajanje središnjeg vrtloga. On se ponaša kao divovski usisivač i prenosi velike objekte na prilične udaljenosti merene metrima, katkada i kilometrima. Kada se kreće onako kako priroda smera, voda se kreće kružno i spiralno, i u svom kretanju sadrži levitaciju. Mehanički pronalasci industrijske revolucije temelje se na obrnutom procesu. Naše mašine rade prema spolja, stvarajući buku, toplotu i pritisak. Takvi sistemi su poznati kao neefikasni. Način kretanja koji koriste današnje mašine Viktor naziva tehnoakademsko ili tehničko kretanje. On smatra da priroda koristi takvu vrstu kretanja kako bi izazvala raspadanje i truljenje. “Današnja tehnologija stremi napred sa silama koje deluju unazad,” govorio bi Šauberger. Kao i kod svake energije, sa svakim oblikom kretanja povezano je zračenje. Ako stojite uz neku mašinu možete osetiti njeno zračenje. Prema tvrdnjama Šaugerbera, takvo zračenje dovodi do pogoršanja kvaliteta vode, naše hrane pa čak i našeg misaonog procesa. Ovaj neobični austrijski prirodnjak je bio zaista ispred svog vremena kada je pre bilo kakve pojave mobilnih telefona, kompjutera i drugih uređaja spoznao štetnost njihovog
zračenja. On vodu posmatra kao živu krv Zemlje i kaže da voda koja se pokreće silom, tehnički, kroz turbinu, može oboleti, pa čak postati i kancerogena. Izvorno ili prirodno kretanje se takođe može osetiti. Ko se nije osetio osveženim i smirenim nakon što je neko vreme proveo na rečnoj obali posmatrajući vodu kako krivuda? To kretanje, taj tok, predstavlja plavozelenu energiju koja se razliva okolo, osnažujući život i povećavajući plodnost okolnog tla. “Sve oko nas odgovara jednom ili drugom obliku magnetizma, i tako uzajamno deluje sa onim sa čim se dodiruje. To znači da se sve oko nas podvrgava promeni, brzo ili usporeno. Ništa ne ostaje isto, sve je u pokretu. Da bi se stvorila električna energija, mora da postoji magnetno polje. Materije koje izvorno potiču iz vazduha imaju pozitivan električni naboj, a one sa Zemlje ili Meseca, negativan. Kiša koja apsorbuje kiseonik iz vazduhaima pozitivan naboj i naziva se anodna voda. Podzemna voda prima negativno naelektrisanje na svom putu prema površini zemlje i zove se katodna voda. Drugim rečima, Zemlja je ogromna, veličanstvena, samopuneća baterija. Na višem nivou, Mesec je katoda, Sunce je anoda, a zemaljska voda je elektrolit – sredina koja omogućava proces razmene energija,” objašnjavao bi Šauberger. Dok sve savremene mašine snagu proizvode pritiskom, toplotom i širenjem, Šauberger se pouzdao u suprotan proces – usisavanje umesto pritiska, hlađenje umesto zagrevanja i uvijanje prema unutra umesto prema spolja. Njegove mašine je trebalo da rade na vazduh ili vodu, ali kao što to obično biva, vlade Nemačke, a kasnije i Amerike ugrabile su sve nacrte projekata i upotrebile ih u vojne svrhe, vešto skrivajući njihovu pravu namenu od ostatka čovečanstva. Ipak, Viktor je nastavio svoj pronalazački rad zasnovan na harmoniji sa prirodom i osmislio je ekološki prihvatljivu tehnologiju, kao i uređaje koji stvaraju implozivnu energiju. Želeo je da na taj način oslobodi čovečanstvo od robovanja destruktivnim izvorima energije.
Bio je iscelitelj prirode koji je razvio poljoprivredne metode za poboljšanje kvaliteta tla i useva. Još 1935. godine osmislio je i patentirao uređaj koji vodu pretvara u zdravu, izvorsku, pitku vodu. Pronašao je dva oblika kretanja u prirodi: prema spolja, šireći tok koji se koristi za slamanje, i spiralni prema unutra koji priroda koristi kako bi nešto izgradila i energizovala. Šauberger je govorio da se reka mora regulisati iznutra, a ne spolja i bio je ogorčen sprovedenom regulacijom toka Dunava i Rajne. Uobičajeno je da se obala reke učvršćuje kamenim nasipima, dok je on predlagao da se kamenje polaže u središte reke, što ne samo da se pokazalo kao efikasniji nego i kao jeftiniji način regulacije reka. Prema Viktorovoj zamisli, kameni blokovi se u reku poslažu u obliku dimnjaka jer na taj način privlače vodu sa obale prema središtu rečnog korita. Tako se ne zadire u promenu obalne strukture, već se omogućava sigurniji tok reke, ali i bolji kvalitet vode i sigurnija oaza za riblji fond. Smatrao je da je u prirodi sve povezano i da bez zdravih šuma nema ni zdrave vode. Zdravo šumsko tlo može pohraniti u sebi puno vode koja bi se inače pretvorila u razornu bujicu. Tlo koje je devastirano i raskrčeno toplije je od kiše koja pada pa ne može prihvatiti vodu zbog čega dolazi do poplava. Stoga je zastupao razumnu seču šuma žetvu zrelih stabala tako da izdanci mogu preuzeti njihovo mesto. Ako obratite malo pažnje, primetićete da uz rečne obale koje nisu taknute ljudskom rukom senoviti pokrivač
niče sam od sebe. “Šuma je prebivalište vode i isto tako prebivalište životnih procesa čiji kvalitet opada ako je narušen njen organski razvoj,” govorio je. Šauberger je radio i na konceptu električne energije na bazi vode, preko vrtložnog delovanja. U aprilu 1958. godine Viktor i njegov sin Volter odlaze u Teksas, SAD, na poziv i uveravanje da će im biti omogućen dalji razvoj i primena njegove implozivne energetske tehnologije. Međutim, tamo su ga ispitivali i pod prisilom državne tajne zadržali sve njegove spise i razvijene prototipove, a morao je da potpiše i pravni dokument, “obećanje”, da neće dalje promovisati svoju tehnologiju, kao i da se odriče svih svojih bivših, sadašnjih i budućih patenata – a sve to kako bi se uopšte smeo da se vrati kući u Austriju. Pet dana nakon povratka u Austriju je umro.